Мањифико: „Рад са оркестром је као јести домаћу јагњетину без адитива“
Словенац српског порекла, Роберт Пешут, познат као Мањифико, аутор је музике за филмове „Монтевидео, Бог те видео“ и „Монтевидео, видим се!“.
Други део „Монтевидеа“ је недавно објављен у биоскопима, па смо са Мањификом мало разговарали о музици из филма, али и о његовој музичкој каријери…
Одакле надимак Мањифико?
Моје име ми се није чинило довољно спектакуларним да бих ушао у шарени свет шоубизниса, прилично ми је досадило и име и презиме, па сам помислио да би било боље да се зовем некако другачије. Један кошаркаш из италијанске репрезентације осамдесетих година звао се Валтер Мањифико и био је заиста неспретан спортиста, имао је чудан ударац и то ме је јако нервирало, али ми се његово име јако свиђало. Јадник вероватно ни не зна да сам му га украо.
Био си у групи У’реду и снимио си свој први албум са њима. Како сте се распали и зашто?То је био мој први бенд који је почео да функционише око ’88. Били смо у неком поп стилу, не знам, гомила свега и свачега, сада када то чујем, делује глупо. Када се Југославија распала, распали смо се и ми, а имали смо и уговоре са Југотоном и Сарајевом, а онда је све кренуло по злу и распали смо се. Онда сам кренуо сам да преживим. Ето.
Објавио си 6 албума за 12 година…
Знам да није много, шест албума, али ја на сваком албуму радим јако дуго, споро је. Мучим се за сваку ноту, зато је споро. Немам неке велике узоре, само сам слушао радио, никада нисам сакупљао плоче, нисам слушао ништа конкретно, само сам слушао шта се пушта на радију и неке ствари су ми се свиђале, а неке нису.
Био си на Евровизији са песмом „Силвија“, имао си хит „Хир ај кам, хир ај го“… јеси ли очекивао да ће те песме постати хитови?
Наравно, сваки пут када очекујеш да буде хит, а онда када очекујеш да буде хит, а не деси се, није пријатно ни лепо. Када се деси да постане хит, онда ти после досади и желиш још. И та Евровизија и све то, ишли смо тамо јер нисмо имали боље идеје… Проклетство, то је ипак наступ ван локалне сцене. Ако сам већ музичар у животу, био би грех не пробати Евровизију. Иако је то нека врста сметлишта музике, али хеј, ја сам музичар.
Каква искуства имаш са Евровизијом?
То је тако бизаран европски фестивал, са којим не знаш шта да радиш, гледали смо га и углавном се зајебавали са њим и кладили се ко је највећи кретен од свих или ко ће бити први или последњи. Музика је тамо најмање важна. С времена на време, нека велика ствар победи од неких „очајних“ људи попут нас (смех). Али то није мој свет музике. То је представа на коју морате отићи једном у животу ако сте музичар.
Сарађивали сте и са Сестрама, били сте у бенду Турболенца…
Сестре су трансвеститски трио са којима сам ишла на Песму Евровизије. Победила сам на локалном такмичењу са Сестрама и отишле смо у Естонију. Турбуленца је било име мог бенда јер се тако звала и наша мала издавачка кућа која је пропала.
Компоновали сте и музику за филмове…
Радила сам на филму „Стереотип“ 1997. године, на „Rewritten“ 2010. године и на „Монтевидео 1 и 2“. Радила сам много музике за Словеначко народно позориште…
Како је дошло до сарадње са Драганом Бјелогрићем?
Познавали смо се од раније. Из неког разлога, он је веровао да сам ја та која може да уради најбољу музику за тај филм. Више је веровао у срећу него ја. Пристао сам да то урадим јер ми се допао сценарио и цела прича. Заиста сам уживао, била је то велика продукција, имао сам прилику да радим са великим оркестром, да испробам различите ствари које иначе не можемо да испробамо, ниво продукције је био заиста висок.
Како је било радити са њим?
Он жели нека решења и то брзо. Његова упутства су била: „Хајде, Мањифико, направи ми неку музику која звучи као да је стара, али мора бити нова и мора бити хит наравно. Имаш недељу дана.“ Једноставно је и мораш се снаћи, иначе је посао добро урађен.
Узео си песму „Само мало“ и прерадио је?
Мораш се снаћи. Да сам имао нешто боље у том тренутку, имао бих, али то је било најбоље што сам могао да смислим у том тренутку. Има толико музике за тај филм. То је један од хитова на које нисмо рачунали.
Како је дошло до сарадње са Луз Касал, која је такође певала у Алмодоваровом филму „Tacones lejanos“, и освојила Греми за животно дело?
Веома ми се свиђа њен вокал и начин на који ради, она је одлична уметница. Када смо радили на музици за други део „Монтевидеа“, био нам је потребан неко са тог језика, позвали смо је јер ако бих некога замишљала, замишљала бих њу и срећом је пристала, свидело јој се, било је веома лако радити са њом, и оркестар, биле смо на истој таласној дужини и уживале смо, што се не дешава често.
Оркестар Станислав Бинички такође игра велику улогу на албуму…
Била сам веома импресионирана њима, испоставило се да су имали довољно времена за моје експерименте, да су имали специфичан звук, као да свирају у неком старом кафићу на почетку Другог светског рата, тај звук је мало распадајући, управо оно што смо желели, имају тај ретро осећај.
Београдска филхармонија је била упијао ноте…
Веома сам поносан на то и што то свирају. Драго ми је због тога.
Колико је било другачије правити музику за први део и за други део филма?
Постојала је разлика. У суштини су то два албума, али један, а други је наравно наставак првог, тако ја то видим.
Амерички глумац Арманд Асанте је похвалио музику за „Монтевидео“…
Све су тако лепе, али не знам колико искрености има у томе. Мислим да је свима на сету рекао: „Ох, дивни сте, ово је нешто посебно.“ Он зна како да подигне морал, Американци то имају у себи. Све у свему, лепше је ако је рекао да му се свиђа него да му се не свиђа, али ми смо тако неповерљиви људи, тако да никоме не верујем.
Шта више волите, да правите музику за филм или албум?
У сваком случају, више волим да стварам музику него да је изводим. Уживам у раду са оркестром. То је као да једете домаћу јагњетину без адитива. Сва музика данас је пуна адитива, гуме и веома је досадна, а када радите са оркестром, правите еколошки фину музику која лепо делује на мождану кору и ћелије, људи нису после нервозни. Имао сам веома добре вибрације радећи са оркестром.
Да ли имате жељу да дођете у Хрватску?
Наравно да имам, али то је црна рупа на мојој мапи. Мало је глупо због оркестра. Верујем да су Хрвати сјајни људи, али је био и рат и све и људи се осећају како се осећају и не бих желео никога да нервирам тиме. Дакле, ако ме позову, са највећом радошћу и срећом, али сумњам да ће то бити случај.
Какви су ваши планови?
Радим на новом албуму који неће бити за филм, нити за позориште, већ мој сопствени албум… Надам се да ће бити објављен до краја године. Највећа срећа је што можете да живите од онога што радите и веома је важно да сте задовољни оним што радите.
Извор muzika.hr
