Издаја лажних савезника у оба светска рата 1914, бомбардовање 1944, 1945 . Oтмица генерала ослободиоца Европе од нацизма 1946 год и бомбардовање 1995 и 1999 године.
Оригиналана Документа ЦИА о отмици генерала са којих је скинута ознака СТРОГО ПОВЕРЉИВО. Истина после 80 година. Последњи дани генерала и отмица ценарио за озбиљан филм.
COUNTER INTELLIGENCЕ CORPS MILAN, ZONE 3 , 1 June 1946
SUBJECT: Capture of General Draja MIHAILOVIC.
“Јасно пише ко је издао генерала Дражу Михаиловића и како је доспео у комунистичку замку. Из документације се јасно види да су “савезници” мога деде, Британци и Американци, обећали помоћ у његовом лечењу од тифуса. ”
Изјава унука Драже Михаиловића, Војислав Михаиловић
“Предложили су да га евакуишу авионом у Италију, где ће га лечити, а затим ће га вратити у србске планине. По плану 13 марта 1946. године слетели су са два авиона у село надомак места Рудо, у источној Босни где их је чекао болесни и без свести генерал Михаиловић. Уместо да га одведу у Италију, испоручили су га комунистима у Сарајево.
Мени је драго да је истина изашла на видело, да су ови документи потврдили да Никола Калабић није издао Дражу, него је то била прљава комунистичка пропаганда, са намером да се морално дискредитују најодани Дражини људи и цео Равногорски покрет.“
Сада је јасно зашто у данашње време званичници САД и Велике Британије срамежљиво спомињу да је мој деда био њихов савезник, да се за њих жртвовао, проливао крв и да је спасио више од 500 њихових пилота. Вероватно се стиде издаје коју су приредили њему и целом србском народу.
Ту издају и бешчашће им породица Михаиловић не може опростити, а да ли ће моји сународници Срби, то не знам ” Изјава унука Драже Михаиловића, Војислав Михаиловић
Превод из документације са ознаком SECRET – ТAJNA
„Овај извештај стигао је из команде ПОЖЕШКОГ корпуса Краљевске армије у Југославији од мајора Милоша МАРКОВИЋА који је 12. маја 1946. био лоциран у Врховној команди на подручју ТРУДОВО-КАТИЋИ-НОВА ВАРОШ-ЉУБИЋ (села). Овај извештај говори о околностима заробљавања Генерала МИХАИЛОВИЋА, а донео га је специјални курир послан из Југославије. „Крајем фебруара, Врховна команда је била смештена у региону ТЕОЧИН-БРАЈИЋИ-ГОРЊА-ДОЊА ДОБРИЊА-БЕЛА ЦРКВА-РАЖАНА. Курирском службом су нас обавестили да је врховни командант (МИХАИЛОВИЋ) неколико дана био болестан од тифуса. 26. фебруара 1946. добили смо од Врховне команде шифровану поруку која гласи: „Врховна команда има конкретан доказ да ће ТИТОВЕ Комунистичке снаге ускоро покренути снажне напоре да пронађу и униште наше тајне копнене јединице.
Имамо доказ да су јединице четврте и 37. дивизије пет дана примале оброке за ванредне ситуације. У гарнизонима у ЧАЧКУ, УЖИЦУ и ЗВОРНИКУ, јединице су ојачали лаком артиљеријом и лаким тенковима. Припреме за копнене акције врше јединице 37. дивизије. Наше снаге на ТРЕБАВИ и ОЗРЕНУ тренутно се боре против јединица 27. и 36. дивизије. 19. мусулиманска бригада практично је уништена од стране нашег РОМАНИЈСКОГ корпуса код ВЛАСEНИЦЕ. У јужној Србији постоји локална активност на обе стране у регионима ОРАХОВАЦ, НИКОДИМ и ИЗВОР.
Сви заповедници ће предузети најстроже мере и извршавати врло поверљиве инструкције 278/45, водећи рачуна да заштитимо и сачувамо села и избегнемо опкољавање и уништење наших снага од стране надмоћнијих непријатељских снага. Врховна команда ће реаговати на развој операција и наставити према водама реке ДРИНЕ и долином ЛИМА. “ У штабу Врховне команде мајор Никола МИЉКОВИЋ био је начелник оперативног одсека. Када је примљено горе наведено наређење, био сам лоциран на платоу МУСНИЈЕ на ЗЛАТИБОРУ изнад села РАДАЉЕВО.
Неколико дана касније ТИТОВЕ колоне су биле у покрету. Моја ЗЛАТИБОРСКА бригада напала је јединице 37. дивизије на УВЦУ, док је ПОЖЕШКА бригада напала јединице четврте дивизије на МАЧКАТУ. (Јединице четврте дивизије претежно су биле састављене од албанских комуниста). Због надмоћи непријатеља, дао сам наређење да се избегавају директни напади.
У вези са акцијом чувања леђа Врховне команде, нисмо добили никакве вести и било је немогуће успоставити контакт са куриром. 18. марта 1946. добили смо извештај који нас је веома узнемирио и у који нисмо могли да верујемо.
Изгледа да је око 10. марта 1946. Врховна команда стигла у регион који се налази јужно од РУДА. У овом селу набављали су лекове за болесног Генерала (МИХАИЛОВИЋ), којег су током пребацивања Врховне команде носили на раменима наши људи. Током овог премештања један од личних МИХАИЛОВИЋЕВИХ лекара заробљен је у бици код СЕМЕГЊЕВА. Испитивањем и мучењем од стране агената ОЗНЕ и руских официра, открио је да је лични МИХАИЛОВИЋЕВ лекар и такође је открио план пребацивања Врховне команде. Исте ноћи непријатељски авиони су почели да врше извиђачке летове изнад територије на којој је била лоцирана команда. Испустили су летке које су изгледали као да су их правили Американци, а у којима се каже да су дошли да помогну и дају нам оружје и муницију.
Исте ноћи, након што су неко време летели изнад тог подручја, авиони су бацили разна паковања муниције и санитетски материјал савезничког порекла. У једном паковању су била упутства за припрему и обележавање траке за слетање неких авиона за снабдевање. 13. марта 1946. у поподневним сатима стигла су два авиона са савезничким ознакама. Летели су ниско и бацили бакље тако да смо могли да им кажемо место где треба да слете. Одговорили смо према упутствима која смо добили и два авиона слетела су у поље (довољно дуго) око 10 км. северозападно од РУДА.
Неколико официра у савезничким униформама (америчке) који су говорили енглески и француски изашли су из авиона.
Тројица са највишим чином одведени су до нашег Штаба где су се договорили са официрима нашег Штаба да превезу болесног Генерала. Генерал МИХАИЛОВИЋ је тада имао високу температуру и није био при свести. То је разлог због којег су желели неко време да га одведу у Италију, излече и потом га тајно врате у планине Југославије.
Одмах је смештен у авион под надзором двојице наших официра који су ишли заједно са њим. У то време су слетела још два авиона и девет других официра из нашег Штаба су се укрцали у авионе, међу којима су била два подофицира и главно (МИХАИЛОВИЋЕВО) заповедно особље. Чим је авион који је превозио МИХАИЛОВИЋА полетео у ваздух, преостали авиони су узлетели за њим. У том тренутку се појавило неколико авиона и почело је да лети изнад тог подручја. Ми смо мислили да су служили као заштита Генераловог авиона, али након што су неко време крстарили подручјем где су се налазиле трупе Штаба, почели су да бацају мале гасне бомбе које као да паралишу или успављују наше трупе.
Из правца ПРИБОЈ-а били смо упозорени да се моторизоване трупе приближавају у исто време када је једна група авиона почела да испушта падобранце на наш Штаб. Одмах по слетању на земљу падобранци су отворили ватру на наше људе који су покушавали да заштите Штаб и који нису били погођени гасним бомбама. Битка је започела зато што су коначно наши људи схватили да имају посла са непријатељем који је употребио превару за отмицу Генерала. Непријатељ је покушао да пробије наш фронт, уђе у подручје Штаба и преотме наше досијее, али велики број њих је убијен. Због доласка снажне колоне која долази из правца ПРИБОЈА, наши људи су се повукли према ГОЛЕШУ и одатле су започели евакуацију према ФОЧИ.
Наши људи су успели да сруше један авион. Велики број непријатеља је убијен, али такође смо претрпели велике губитке. Одатле смо касније добили вест да је МИХАИЛОВИЋ одведен у САРАЈЕВО, а одатле у БЕОГРАД, а да се није освестио. Кажу да је седам дана био без свести, јер је био храњен путем инфузије. Када се коначно освестио, питао је где је и када је открио да је у БЕОГРАДУ, рекао је: „До сада сам извршавао своју дужност; сада можете радити оно што сте одлучили. “
Све наведено известио је капетан КАЛАЈИТОВИЋ, који командује ПЉЕВАЉСКОМ бригадом.
Специјални курир уверава да је дао тачан извештај који му је пренео мајор МАРКОВИЋ, командант ПОЖЕШКОГ корпуса.“
Извор: srpskaistorija.com , Фејсбук страница ПОКС 13.11. 2019 г.
