Будимо оно што у својој основи и јесмо: народ Јевросиме мајке, чојства и јунаштва, „јетрвице адамског колена“ – народ севапа, правичности, истинољубља, борбен да брани своје а не да осваја и освете чини.

Мало који народ у свом језику има реч задужбина, која значи и рад, живот, заветовање, а не само прилог за душу. 

Светиње су наше светлост у којој видимо Васкрслог Спаситеља свог, али и Син Божји гледа нас. 

Многи данас хоће да буду Европа и добро је што то хоће. Као светосавски народ ми смо у Европи већ вековима, и то у оној узвишене духовности која је од Истока ишла ка Западу. 

Ми смо у њој не само са сазвежђима својих светиња, већ и са једним од првих европских законика, Душановим, као и са читавим нашим умотвором, од најстаријих до најновијих времена. У њему је и законик народне мудрости, језика, свег нашег историјског и духовног постојања. 

Држало нас је то кроз дуговековно живљење на својим земљама и својим огњиштима, данас разореним управо онде где је било највише људске снаге и честитости. Али, сем у своје руке, србски народ мора да се узда и у Бога. Молимо се Господу да уразуми све оне који несрећу носе или сеју међу народима, али да уразуми и нас саме, како бисмо се клонили свега што је нељудско и недолично. 

Као они Свети ратници, на нашим фрескама, будимо најодлучнији поборници добра у овом данашњем свету зла око нас и у нама. Јер, и зло, као свака сила, за времена је. Заслужимо да Бог буде у нама, па ће нам Бог и помоћи да се ослободимо страхова, да се отворимо свему што води напретку и нади. Ако нас порази и понижења не озлоједе, ако у трпљењу сабирамо снаге да се не поништимо, наша велика патња може нам бити велико чистилиште за препород, без кога нам нема ни подмирења насушних потреба ни правог духовног живота. 

Безнађе није само пораз, већ порок обездушеног човека коме је лакше препустити се немоћи него упорно, истрајно борити се и молити, сваког дана, да се сачува и спасе великомученички народ наш. Ниједна служба њему не може бити само повремена или успутна, већ заветовање да она мора бити непрестана, предана, Богу приступачна. 

Будућност србског народа – не само на Косову и Метохији него свуда где се налази – зависиће од тога да ли се он држи или не држи свега онога што је свето и честито, човечно и еванђелско. 

И садашњост и будућност могу се изграђивати само на Истини. 

А Истина, за нас хришћане, не може бити само веза идеја или односа ствари. Истина је Личност, жива Личност Сина Божијег, Који је уједно прави Син Човечији. Конкретно, буде ли са Христом, наш народ ће преживети и опстати свуда па и на Косову и Метохији: одбаци ли Христа, нестаће га из Књиге живих на небу и на земљи. 

Браћо и сестре, будемо ли заиста људи Божји, народ, потомци Светих предака својих, сви ћемо ми, свак на своме месту, највише учинити шта можемо за добро свога рода, за добро своје Свете Цркве, за добро и непријатеља наших и свега света, јер ће и Господ бити с нама и послати мир напаћеном роду нашем и свим другим људима. 

Пред нама је будућност, у којој треба свако да чини оно што је на корист њему, али и на корист свему родунашем.