Писмо мајци je доказ мислених, емоционалних веза људи и вечног живота.

Георгина Ђука Тесла, мајка Николе Тесле, била је стуб дома. Правила алате, ткала, везла и посвећивала је много пажње васпитању деце, учећи их да буду добри људи и љубазни према својим ближњима.

Среда, 18. новембар…

Мајко, када помислим на тебе, осећам се некако тешко и туробно, не знам како, али осећам да ти није добро. Волео бих да сам сада близу тебе и да ти понудим чашу воде.

Свих ових година моје услуге човечанству, нису ми донеле ништа осим увреда и понижења.

Јутрос сам устао пре зоре јер сам поново чуо нешто што већ дуже време чујем у својој соби, и то кроз сан. Чуо сам глас човека како пева и моли на неком маварском језику прелепу тужбалицу или позив.

Јутрос сам отерао сан из очију и потврдио да глас долази одасвуд и да не могу да разазнам да ли је споља или изнутра. Бојим се да сам полудео.

Не смем рећи доктору Лајонелу о овоме јер му више ни ја не верујем. Чуо сам да га је посетио Едисон пре две недеље.

Четвртак, 19. новембар…

Опет мислим на тебе, мајко. Опет имам тај немир и тугу у телу. Данас ћу писати Патентном заводу да померим свој јавни експеримент недељу дана раније јер морам да идем кући, у домовину, код Вас.

Сада знам да сигурно нисте добро, јер сам поново чуо тај глас, тај тужни глас, потпуно свестан и будан. Још увек сам при здравој памети…

Петак, 20. новембар…

Нисам писао Патентном заводу, њихов агент је дошао да ми донесе сертификате и ја сам му, лично, рекао своје планове. Рекао је да му је жао, али да се датуми не могу померити, с обзиром на то да су се конгресмени из око 20 савезних држава једва сложили око датума.

Отишао сам до водопада и рекао својим момцима да окрену турбине и чекају мој позив, сутра, спремни.

Одлучио сам да човечанству дам оно што му припада и враћам се Европи, Теби, Мајко.

Владе земаља су исте овде као и код куће. Сада сам коначно схватио да човечанство зависи од влада и да појединац не може сам да промени свет.

Али тај чудни глас ме брине. Знам да то нешто значи и да има везе са Тобом, са мојим експериментом, са нечим трансценденталним…

Субота, 21. новембар…

Драга мајко, сутра одлазим за Југославију. Госпођица Нора је по мом наређењу отишла до Лучке управе и набавила ми карту за Лисабон, одатле возом до Цириха, а затим директно кући. Рачунам да ће ми требати десетак дана, највише две недеље.

Данас сам ушао у зграду Конгреса и затражио неколико минута пажње током седнице сенатора. Није им се свидело, али су ми дозволили. Тражио сам телефон и да ме повежу са лабораторијом на Нијагариним водопадима. На мој захтев, момци су покренули турбине и Конгресна сала се осветлила мојом струјом, десет пута јачом него обично, баш као што сам и најавио.

Њихове реакције ме уопште нису занимале. Одмах сам изашао напоље, јер ово нисам радио због њих већ због човечанства.

Тек у тренутку када сам погледао лампу и чекао да из турбина потекне „моја“ бежична струја, осетио сам да нисам ја творац свега овога.

Осетио сам да неко или нешто то носи од Нијагаре до Конгресне дворане и да се у том, који сам сматрао „својим“ открићем, налази нешто што је одувек постојало, и да је, само мени, дата инспирација да га уоквирим и објасним човечанству.

Уместо среће и тријумфа, појавила се празнина. Схватио сам да сам нешто велико пропустио у свом животу. Нешто као да сам то изоставио, као да нисам препознао нешто што ми је понуђено.

Нека формула је била тако близу мом знању, а ја је нисам пронашао или нисам желео да је пронађем.

Има неке везе са том маварском жалобницом, сигуран сам, сада…

Недеља, 22. новембар…

Никада нећеш добити ово писмо, мајко. Не знам зашто ти га пишем, теби која га никада више не можеш прочитати… Почивај у миру, мајко, и опрости ми што су ме моји путеви одвели од тебе, тако да не могу ни на твоју сахрану доћи.

Читам телеграм са вешћу о твојој смрти и презирем људе који пре две године нису били спремни да схвате да се струја може преносити без жица.

Сада, ево, видели су да може, али опет, неће моћи да га користе вековима, јер је неко спалио моју лабораторију у центру града до темеља, са свим документима и нацртима.

Рекли су ми да је господин Едисон осумњичен.

Толико сам равнодушан да не препознајем себе.

Пре бих можда јадиковао, али више не јер знам, па, да неко ионако све држи под контролом и да је „моје“ откриће дошло прерано за човечанство. И, заправо, уопште није „моје“. Знам да неко све надгледа и има план, па је можда зато и равнодушан.

Мој брод за Лисабон полази у 11 сати. Ауто ме чека напољу. Положићу ово писмо на твој гроб када стигнем на наше сеоско гробље.

Сада верујем у оно што никада нисам, да тамо, негде, ја сам још увек „Ти“ и да твој живот НИЈЕ заувек завршен.

Сада ми је жао што никада нисам желео да се дружим са Турцима јер су певали исте тужне песме као оне из мојих раних дана. Сада се сећам да су знали много више од мене о свим тим стварима које тек сада схватам.

Узалуд мојих година проведених у науци, када је она била неплодна.

Моли се тамо за мене, мајко, ако можеш, том маварском тужбом за изгубљену душу свог јадног, неуког сина…

Никола Тесла

Мајка Николе Тесле Ђука је напустила овај свет на Васкрсење 3. априла 1892. године у 71. години живота.

Шест свештеника је служило сахрану.

Била је велика погребна поворка и мноштво венаца, укључујући и по један од сваке особе, од: деце, браће и сестара, унучади, нећака и нећака, и грађана Госпића.

Из књиге “Тесла – Мистериозни живот Николе Тесле”