Питања о миграцијама и човековој судбини. Питања о великим друштвеном кризама, ратовима, које су као море, мало таласи, мало цунами, и штета је огромна.

Где је појединац у свему томе, у односу на друштво са својим страховима и борбама?

Изолован човек је њихов систем, они су успели, друштво је пропало.

Љубав братска, слога, другарство и заједништво је једино решење. 

Толкин је о томе причао

“У овом свету делује Сатана, и демони који искушавају људе, слаби људи се не одупиру већ служе злу. Они ће уништити све ако се не боримо. Помислите на нацизам, и комунизам, који од Француске тзв револуције до данас уништавају све хришћанске вредности, људска тела и нашу културу, док се враћају паганизму, у име прогреса.“

“Можда ће доћи дан када ће храброст људи попустити, дан када напустимо све своје пријатеље, и прекинемо све везе и другарства. Али то није овај дан.” 

Арагорн, Повратак краља, Господар прстенова

Заједништво?

Пет милиона кад скочи заједно у истом трену, то је енергија и вибрација равна атомској бомби. Пет милиона може да купи слободу било шта, за храну, воду, струју за мали износ, 100 еур на 5 милиона је 5 милијарди, али људи не виде, и онда систем кошта 30 пута скупље, и ствара беду, негативну селекцију, раслојавање и миграције.

Питања о миграцијама и човековој судбини, можда нигде није тако описано као у роману “Сеобе”, срби и вековне тешкође, војевање, туђе земље,…Роман се завршава са реченицом …“Миграције су вечне”…

Предићева слика слога и заједнички циљ?

Људске везе у тренуцима кризе? Јели то и даље постоји? Неопходна је људскост, као основна потреба за међусобним разумевањем. Без поштовања као основе нема комуникације, нема  друштва.

Људски век је тако кратак

Смисао живота је радовање, пре друге фазе вечности.

Неком је живот тежак 3 месеца, а неком 35 или 80 година. 

Крст и терет није исти сваком.

Тежимо ли увек ка бољем месту? 

Видимо ли човека поред нас?

Колико у друштву има алтруиста, а колико егоиста, а спаситељ је само један. Да ли смо сви мигранти у својим животима, размишљамо ли стално или повремено о људској судбини?

Слика Уроша Предића који види свет око себе, и преноси спасоносну поруку свима, сваком појединцу, а небитно је порекло или вера.

Слога људе увек спасава.