Ко је био Милош? Милош није Обреновић. Отац Теодор, а презиме се добијало по имену претка мушког, ретко женског, занимању или неком догађају. Милошево презиме је било Теодоровић.

Милош је био јако сиромашан као дете. Он је преузео презиме полубрата по мајци Милана Обреновића, који је био велики војвода и херојски је погинуо у Првом устанку.

Договор са Али пашом 

Милош је направио договор са Али пашом који је много волео новац, и сви каснији догађаји то потврђују. 

Гушење кључног Хаџи Продановог устанака за ослобођење Србије. Убијање најбољих јунака, најхрабријих монаха, и глава вожда као најопаснијег Србина за Порту, који је био симбол јаке храбре Србије.

Све то је било залог за Милошеву малу вазалску Србију.

Хронологија до доласка на место турског вазала. 

Милош је имао обавезу и волео је да носи турбан, љубио је руку Али паши, и паша је много волео Милоша, због његове улоге и понизности.

Хаџи Проданова буна

Милош је био братоубица и издајник, погубио је многе србе, и то оне најбоље, који су остали верни своме вођи Вожду Петру Ђорђевићу Карађорђу, а најпознатији је био јунак над јунацима Станоје Главаш. 

„Нека је свим кнезовима, кметовима, бимбашама и буљубашама у ужичкој, старовлашкој, новопазарској и пожешкој нахији да смо ми, у име Бога и по заповести руског цара и господара Карађорђа, свим снагама дигли на Турке, које смо протерали из више нахија. Стога вам свима у горепоменутим нахијама препоручујемо да се и ви дигнете као и ми и потерате Турке. 

Шаљем вам Петра Дугоњу, који је управо стигао од цара, и Хаџи-Продана и Милића Радоњића, који ће вам поставити за старешине оне које желите.“ Никола Вукићевић, Проглас, 6. октобар 1814. 

Речи православаног витеза и највећег србског сина

“Родољуби, у оваквој несрећи треба се више него икад охрабрити и показати свету, да сте достојни потомци ваших предака. Отаџбина је ваша у опасности, и она данас тражи брзу вашу помоћ. Дочепајте оружје и полетите пред непријатеља, да га победите или умрете. Узрок нашег рата је оправдан, и Бог ће благословити наше оружје. У свим борбама па и у највећој опасности ја ћу бити пред вама“. 

Карађорђе је дао свој живот и свесно се жртвовао, и све је учинио крвавом борбом да народ буде слободан, а не раја (турски назив за стоку).

Милош је са батинашима и убицама 1814. године потпуно угушио Хаџи Проданову буну

300 народних хероја је убијено у борби за слободу. Сулејманов намесник Ћаја-паша из Београда је командовао снагом од 800 делија коњаника који су секли србе.

Милош и турчин Ћор-Зука су убили 60 побуњеника и послали заробљенике у Ашин-бег у Чачак. Ћаја-паша је заточио многе значајне Србе у чачанској нахији, укључујући и храброг монаха Пајсија, желећи да одврати Србе од будуће побуне. 

Ћаја-паша је у Чачку погубио 78 заробљеника из пожешке нахије.

Mонаси кључна снага народа и устанка 

Монаси села Трнава, са игуманом Пајсијем, ђаконом Авакумом, јеромонахом Генадијем и свештеником Радованом Вујовићем су били јаки Карађорђеви саборци.

Побуна је избила на Крстовдан (14. септембра), али су је Турци угушили. Много људи је заробљено, а неки су стрељани на лицу места као упозорење другима, док су остали послати у Београд на оптужбе. Међу затвореницима били су Авакум и Пајсије. 

Зверство над народом у Београду

Турци су понудили да ослободе свакога ко пређе у ислам. Неки од затвореника су пристали, али већина је одбила да се одрекне Христа и погубљена је, укључујући Пајсија и Авакума. 

Мајка Пајсија Ристовића била је један од посматрача током стравичног, смртоносног мучења Светог Пајсија и набијања на колац на капијама Београда.

Зверско мучење, сечење глава, убијање жена и деце и одвођење у хареме у Стамбол. Већина заробљеника је држана три месеца у тамницама Тврђаве, а затим погубљена одсецањем главе или су их живе набијали на колац. Већина погубљења догодила се са намером на највећи србски празник Светог Саве, 29. и 30. јануара [14. и 15. јануара по старом календару] 1815. године. Људи су погубљени на Калемегдану, и на свим улазима у град. 

Међу значајним погубљенима били су: Никола Вукићевић, командант Милија Здравковића и велики јунак хајдук Станоје Главаш.

Милош je дигао своју буну, да своју власт уз Али пашу учврсти, и гле чуда турци се нису дуго бранили. 

За разлику од Карађорђеве буне, други србски устанак је завршен брзо и проглашена је победа устаника, а турци су изашли из Србије тек 1867 год. 

У новембру 1815. године, Османлије су прихватиле Обреновићеве захтеве за аутономијом. Договор обе стране је идентичан понуди коју је Карађорђе одбио 1807. године. 

Милошева кнежевина је плаћала велики годишњи порез Порти и имала је гарнизон османских трупа у Београду све до 1867. године.

Договор турака, аустријанаца и руса. Нема јаке и слободне Србије

Карађорђе је са својим људима био затворен од Аустрије а после и од самих савезника Руса. Руси су забранили Карађорђу да путује, како би учествовао у Другом србском устанку. Карађорђе се успротивио и отпутовао у Санкт Петербург где је ухапшен и притворен. 

По пуштању на слободу, придружио се Филики Етерији, грчком националистичком тајном друштву које је намеравало да покрене панбалкански устанак против Османлија. 

Филики Етерија је обећала Карађорђу положај војног вође у планираном устанку и понудила да га прокријумчари у Београдски пашалук. 

Карађорђе је тајно ушао у пашалук 24. јула 1817. године, прелазећи Дунав заједно са својим слугом Наумом.

Издаја Ђорђа и целог народа

Према записима члана србског ученог друштва Јована Гавриловића, Милош Обреновић није сам наредио да се убије Карађорђе, договор са Марашли Али – пашом у Београду.

Карађорђе је убијен у Радовањском лугу крај Велике Плане 13/26.07.1817. године. Вујица Вулићевић је организовао убиство свога кума Карађорђа, тако што је потплатио свога момка Николу Новаковића из Колашина, који је Вожда са ударцима секиром у груди убио и одсекао му главу, у свитање на Св. Архангела Гаврила. 

Буне против дахије Милоша 

Народне буне су биле реакција на страшно тежак положај срба. Народ се борио за основна права, тражио је укидање „кнежевског зулума“, смањевиње пореза, и забрану злостављања народа од старешина, све као под турском чизмом.

Без борбе против окупатора а гушење права народа

Ђакова буна против Милоша 1824. 

Милетина буна против Милоша 1835. 

Народ се у великом броју окупио оптужујући кнеза Милоша да је турски паша који повећава порез и намете народу , и третира народ као стоку.

У сусрет побуњеницима  које је предводио Милета Радојковић, кренуо је Тома Вучић Перишић, који је стао у одбрану кнеза Милоша, са 150 наоружана коњаника.

Побуњеници су у Крагујевцу предлагали да се нападне Пожаревац где се кнез Милош налазио. Вучић је пристао да буде посредник и пренео вести кнезу, који је помишљао на бекство. 

Милош се одлучио да постигне коначан договор са вођама народне побуне, и одлучио је да се сакрије иза устава и да установи Државни савет. 

Израду устава је поверио Димитрију Давидовићу.

Србски устав трајао 55 дана и замењен Турским.

Устав је израдио Давидовић по угледу на француски устав из 1791. и изазвао је протесте у Русији и Турској царевини, које тада нису имале уставе. 

Највеће европске империје Русија, Турска, Аустрија, Пруска, немају уставе, јер не дају ни основну слободу и заштиту свом народу. У Аустријском царству је завладао страх да се не затражи либералан и добар устав по угледу на Србију.

Децембра 1838. године хитни устав за србе је Турски устав „Хатишериф“ који су израдили турски и руски окупатори. 

Устав је проглашен на Народној скупштини одржаној у фебруару 1839. године у Београду. Њиме је потврђена колонизаторска улога Србије која је власништво страних сила.

Одсуство државног уређења и суда у Србији се веома осећало, повећавао се број понижених чиновника, који су бивали и батинани, обесправљених трговаца и старешина, који више нису били спремни да трпе насиље кнеза Милоша и његових најближих сарадника. 

Поред тога, Милош је и даље избегавао да организује Савет што је по хатишерифу из 1830. био обавезан да учини.

Тома Вучић Перишић је крваво угушио све народне буне и помогао Милошу у насиљу над народом

Тома Вучић Перишић (1787-1859) је био учесник првог и другог србског устанка, био најбогатији и најмоћнији човек Србије прве половине 19. века поред Милоша Обреновића.

Тома Вучић је хтео да поведе буну против Турака, али га је Милош Обреновић спречио у томе. Био је чувар Милошевог режима за време Ђакове буне 1825. и Милетине буне 1835, а онда је постао Милошев противник и уставобранитељ. 

Тома Вучић је био секретар прве масонске ложе у Србији под именом „Али Коч“, а старешина ложе је био турчин Мехмед Саид Исмаил. 

Милош изгнаник и таоц 

Отоманска и руска царевина, у споразуму с аустријским двором, одредили су Милошу место боравка Беч али без кретања. 

Михаило је наставио да влада по узору на свог оца, па је и он убрзо прогнан из земље. Крајем августа 1841. године у Србији је дошло до Вучићеве буне, која је имала подршку Порте. 

Кнез Михаило је морао да напусти Србију и отишао је за Беч. Кретање кнеза Милоша и Михаила су пратиле тајне полиције страних сила.

Тома Вучић

„Ја се не бојим никога, ни књаза ни Савета, ни попечитеља ни митрополита, и нико не треба да се боји никога, ми смо сви равни, што је књаз то је и свињар, што свињар то и саветник, што саветник то и терзија, што терзија то и судија, што судија то и ја, сви смо ми једнаки: не треба да се само један греје на сунцу, а сви ми стојимо у ‘ладу. 

Ја се не бојим никога, само се бојим Устава, па то ћу рећи и књазу нек нико не мисли да књаз може да чини у земљи што хоће; он мора да слуша народ и чини оно што народ хоће и заповеда.“ 

Освета

По доласку кнеза Милоша у Србију у јануару 1859. Тома Вучић је ухапшен, истрага због штете нанете династије Обреновић од 1839. до 1844. године. Пошто се разболео, пребачен је у Војну болницу као притвореник, где је отрован. 

Иако веома моћан и богат сахрањен је на срамотан начин полуголишав. Сахрањен је 1/13. јула 1859. на Палилулском гробљу на Ташмајдану. О томе је његов праунук Коста Христић забележио: „У ковчегу је лежао покојник без одела, само у гаћама и кошуљи. Изгледало је као да је то био неки осуђеник и тежак преступник. ”

Милош је велики издајник србског народа.

Обреновићи су убијани у атентатима, били предмет подсмеха и срамоћења на европским дворовима због порочности, охолости и бахатости.

Било ком народу Милош би био лекција да им се никада поново не деси.

Колико црних Милоша је Србија имала до данас?

Извор wikipedia