Скромни Геније са трубом. Животни пут и каријера једног од највећих великана Џеза.
Свирао је срцем и душом и то су друга срца препознала. Потресна прича о детињству и губитку оца народног вође и хероја.

Dizzy “Duško is a hell of a trumpet player”!

Хтео сам да паднем под столицу!

“Вечити младић са трубом“

Гојковић је био наш најзначајнији џез трубач, аранжер, и композитора, који је имао светску каријеру и био светски великан. Његова каријера трајала је више од 70 година.

Дружење и свирање са највећим Мајлсом Дејвисом

После заједничког наступа са чувеним Мајлсом Дејвисом 1956. године, он га је позвао у САД, где је завршио студије на престижном Берклију. Није прихватио понуду која се не одбија, да буде у оркестру великог Дјук Елингона, да би завршио Беркли.

Свирао је у биг бендовима Мејнарда Фергусона и Вудија Хермана, наступао је у бројним градовима у којима живи Џез.

У Јапану је јако популаран. Наш народ не зна да је Душко највећи амбасадор Србије 70 година, јер није било на тв.

Младић с трубом – “Дуле са трубом” који је са много снова и сакривених пет долара у инструменту кренуо 1955. у Немачку, и стигао до светске џез звезде, коју највећи великани поштују.

Душко Гојковић (1931–2023) прошао је дуг животни пут

Рођен је 1931. године у Јајцу (БиХ), завршио је Музичку академију у Београду (1953). Свирачку каријеру започео је у Диксиленд оркестру, а са осамнаест година постао члан Биг бенда Радио Београда. 

Каријеру наставља у Западној Немачкој, а 1961. године добија стипендију да студира на Берклију. Потом постаје члан бенда Маjнарда Фергусона. 

По повратку у Европу, формирао је свој секстет и 1966. године снимио свој први албум „Swinging Macedonia”, са музиком коју је оригинално компоновао инспирисан Балканoм. Албум који се данас сматра основом балканског џеза. 

У Минхену је оформио свој први биг бенд, са којим је радио до 1976, а деценију касније је створио још један ансамбл, са којим је наступао до краја живота. Гојковићева дискографија обухват више од 200 албума, од којих је преко 30 објавио под својим именом и ауторством музике. 

Међу истакнутим издањима се издвајају: „Soul Connection”, „Bebop Citi”, „Balkan Connection”, „Balkan Blue”, „In My Dreams”, „Samba do Mar” (2003), „A Handful of Soul”, „Samba Tzigane” и „Latin Haze”. 

Душко Гојковић је увек био скроман, никада се није понашао као звезда, иако је био један од највећих. О својој каријери и приватном животу говорио је, увек из срца, искрено.

“Џез је Слобода” то је стално понављао 

Џез је истинска слобода. 

Џез је узика импровизације у којој не постоји грешка говорио је његов пријатељ Мајлс Дејвис

Балкан у души и у труби

Џез је често називан тонским „разговором“ између музичара – разговор нотама и рифовима, музичким реченицама, ритмичким, хармонским и нотним фигурама уместо вербалног. 

Труба је такав интересантан моћан иструмент, може да се смеје или плаче, позове у борбу, у зависности шта жели да саопшти трубач.

Душкова породица

Душко није добио медијско место у културном простору Србије. Деца и млади у Србији да знају за своју историју, културу, џез и слободу,..

Кроз Душкову животну причу се може много сазнати и разумети о Првом, Другом рату, Косову и комунистима.

Душков отац је Вуксан је био пример свима и велики народни херој, четнички војвода вођа србско-црногорских четника у Првом светском рату. 

Вођа народни пећког среза је гушио Албански Качачки устанак. Албански фашисти су масакрирали србе и рушили државу, да би током Другог светског рата, Косово било прикључено Албанији, истерали су 100.000 Срба са Косова. Отац Вуксан је био на извору страдања Косова и као херој и заштитник срба, стрељан је од комуниста партизана на самом крају рата, човека хероја првог и другог рата.

Вуксанова друга два сина Душкова старија браћа, почетком Другог светског рата избегли су из Косова и Метохије и придружили се црногорским четницама, да би се 1945. нашли у збегу који се повлачио ка Аустрији. 

Оца Вуксана су партизани стрељали код Зиданог моста, док су Душкова браћа избегла смрт: један брат је емигрирао у Аустралију, док је други након рата у Београду касније постао новинар. 

Никада нисам опростио комунистима очеву смрт.

Четнички војвода

Мој отац Вуксан Гојковић је одрастао у малом селу у црногорским брдима. Желео је да постане учитељ, али све његове снове нагло је прекинуо почетак Првог светског рата. Вуксан је постао војвода српско-црногорских четника. 

Храбро је напао Аустријанце и заслужио краљево именовање за окружног начелника. Био је ватрени монархиста. Његов задатак је био да смири националне тензије у Босни и Херцеговини и на Косову у тадашњој Краљевини Југославији. 

Заједно са мојом мајком Кристином, имао је четворо деце. Мене, моју браћу Милоша и Владислава и нашу сестру Јованку. Гојковићи су, сасвим случајно, захваљујући Вуксановој служби завршили у Јајцу, где ме је Кристина родила. 

Када сам имао десет месеци, поново смо се преселили, а Јајце сам поново видео тек тридесет година касније, када ме је пут поново одвео у Босну. Било је то време просперитета за моју породицу јер смо сви били заједно. Историјске околности нам нису дозвољавале да уживамо у породичној слози.

Крвава ноћ у Пећи

Прво место где су Гојковићи дуже боравили била је Пећ на Косову. Тамо нас је затекао почетак Другог светског рата. Једне ноћи ме је пробудила вриска и јаук жена у комшилуку. Албански фашисти су масакрирали људе унаоколо, а мој отац Вуксан ме је буквално изнео кроз прозор. 

Имао сам девет година када сам посматрао ужас око себе. Све што су моји родитељи Вуксан и Кристина стекли остало је у тој кући у Пећи. Успели смо да извучемо главу из те крваве ноћи. 

Кренули смо ка Црној Гори и кроз мећаву и зимску суснежицу ​​стигли смо у село Велика где је мој отац имао много рођака. После неколико месеци, више нисмо били заједно. Вуксан је био у планинама са мојом браћом Мишом и Владом. 

У четничким јединицама борили су се против Немаца и Италијана, а мене је судбина са мајком и сестром одвела у концентрациони логор у Бару на Јадранском мору, који су држали Италијани. 

Тамо сам једва преживео дифтерију. Италијани су нас намерно изгладњивали годину дана, како би убили што више цивила. Крај рата смо дочекали у Подгорици, за разлику од моје браће и оца. 

Погубљење мог оца

Миша ми је касније испричао како су партизани погубили нашег оца. У априлу 1945. године, Миша и Влада, заједно са Вуксаном, нашли су се у стампеду од триста хиљада људи који су се кретали ка аустријској граници у нади да ће наићи на Енглезе. 

У том стампеду нашле су се читаве породице из Србије и Црне Горе. 

Ни под којим условима нису желели да падну у руке комуниста. Колона људи била је дугачка око осамдесет километара. 

Британци су их дочекали на граници са Аустријом и рекли им да је рат за њих завршен, али Влада им није веровао, већ је убедио Вуксана и Мишу да крену даље ка граду Филах. 

Отац му је рекао да не може да остави хиљаде људи на цедилу, и Влада је побегао сам. До Аустралије је стигао преко Италије, где је умро 1994. године. До краја живота, разговарали смо само повремено телефоном. 

Британци су предали тај избеглички логор партизанима, а током наредних неколико недеља, партизани су стрељали скоро све које су затекли у избегличком логору. 

Стрељали су и Вуксана, а мој брат Миша им је побегао трчећи два дана кроз беспутну природу све до Београда, где је касније постао новинар. Никада нисам опростио комунистима што су ми унаказали породицу.

Сусрет са Елвисом

Увек сам гледао и слушао рокенрол са огромном дозом равнодушности. Сви су гледали филм „Рок око сата“. Из радозналости сам се нашао на концерту Билија Хејлија, чији се албум звао исто као и филм. Мотао сам се иза сцене и срео типа у униформи. Питао сам га да ли воли рокенрол, он је потврдно климнуо главом и са осмехом рекао: „Па, и ја сам певач“. 

Касније сам сазнао да сам разговарао са Елвисом Преслијем, који је у то време био у Немачкој на одслужењу војног рока. Рокенрол је био превише комерцијалан за мене. Ишао бих на концерт из чисте радозналости. Био сам уверен да ти гласни концерти не могу угрозити џез. Џез музичари имају своје барове и подруме и немају ништа заједничко са рокенролом.

Луј Армстронг 

Луј Армстронг ми је то једном рекао – ја сам му преводио неки интервју у своје време у Немачкој, па га је питао журналиста: „Ви путујете по целом свету – где има тачно џеза и свинга, јесу то неке одређене земље?“ „Не“, каже Сачмо, „џез је тамо где га нађеш.“ И онај који свингује не зна се никад одакле је, био црни, бели, жути, да ли је из Африке или из Амстердама или Торонта – тамо је џез „где га нађеш“. Никад се не зна. То је урођена ствар. 

Мајлс Дејвис 

Мајлс Дејвис је једном рекао, он је био мој пријатељ, дружили смо се, и питам га једно вече: „Ова ствар коју си свирао синоћ, она трећа ствар, која то беше, како иде, средњи део…“, питам детаље. 

Каже он: „Знаш шта, Душко, није важно шта свираш, него како свираш.“ Он је мене волео, а имао је специјални однос према Европљанима. Није волео беле Американце, ако нису музичари – није разговарао ни са ким. 

Дошао бих код њега кући, није примао свакога, дружили смо се. Спријатељили смо се негде ‘63-64, после Колтрејна, кад су дошли Вејн Шортер и Џорџ Коулмен. Душко, ја сам се напио, не могу да свирам.“ Видим, реко’, шта је било. Каже: „Иди ти, ево ти труба, иди да свираш.“ Ууу… Бели дечко да иде да свира после Мајлса!? Може Џизис Крајст да дође, они хоће да виде Мајлса. 

Каже он: „Ти можеш иза мене да свираш.“ 

Дизи Гилеспи

С Дизијем Гилеспијем сам пуно свирао и дружио се с њим и он ме стварно доста волео и ценио. 

Дакле, мени је то, џез, у стомаку; што кажу – genuine. Имао сам среће да сам отишао тамо млад и кад је сцена била с тим великим мајсторима. 

Екрем 

Хоће тамо где миришу ћевапи. И одем у Врање, провели смо неколико дана тамо. Првог дана било је мало круто, снимали смо у кући Боре Станковића. Они стану у круг и свирају. 

Нешто ми усна није била у реду, свирамо, завршимо, одједанпут тишина у кругу; поред мене Екрем с његовом трубицом, окрене се, да ми руку па ми каже: 

„Госин професоре, бата Дуле – сад си наш.“ Примају ме у племе!

Мислили су: „Ово је џез музичар, био у свету – ајд да видимо јел зна ово што ми знамо.“ Е кад су видели да знам, јер бавио сам се годинама тиме, онда сам положио испит.

Пошто ипак то треба да се споји. Може да буде одлично, а може да буде срање. Између нема ништа, јел тако. На крају је испао тај „фјужн“, мислим да смо ипак успели нешто да урадимо. 

Знаш шта: ја сам свирао по целом свету – публика није глупа!

Не мора да зна џез теорију, него или је добра музика или није. Ако је добра свирка, није важно ни како се зове.

Гуча је углавном народна музика, Цигани, па Шумадинци, Драгачево, то је традиција. У задње време имају и иностране бендове, долазе Американци, Холанђани. Али то је друга врста музике. 

Велики човек коме се дивио цео свет 

Душко је био и остао бибапер, привржен музици коју је заволео још током шегртовања у Београду педесетих. У том домену остварио је све што је желео: сарађивао је са највећим личностима старе школе, а само на списку трубача налазе се петорица величанствених – Мајлс Дејвис, Дизи Гилеспи, Чет Бејкер, Кларк Тери и Фреди Хабард. 

Као и код поменутих, и Душков стил и звук су у моменту препознатљиви – велемајстор је у интерпретирању балада, свирајући их са префињеном осећајношћу. 

Свирао је срцем и душом и то су друга срца препознала.

Шта је по Вама било најбитније за брз напредак на сцени?

Пресудна је била моја упорност, тврдоглавост да сваки слободни моменат користим за вежбање трубе. И свака прилика кад би био џем-сешн да упаднем да свирам, да научим више. 

Ја сам увек био најмлађи: „Е, ево га овај мали Дуле-труба, пустимо га да свира мало с нама!“ И ваљда зато што сам стално слушао плоче, копирао сола, преписивао ноте, можда сам мало брже напредовао. Иако сматрам да нисам брз. Али мислим да упорно вежбање, систематски тренинг, много помаже. 

Једне вечери упао сам у неки клуб када је Мајлс Дејвис свирао са Колтрејном. Иначе сам Мајлса већ упознао годину-две пре тога у Минхену. Свирали смо сешн заједно у клубу и позвао ме за сто: „кад ћеш да дођеш у Њујорк?“ 

Па рекох: „шта ћу ја у Њујорку, не знам никога, ја са Балкана долазим.“ Он ми напише његов унлистед нумбер. Онај што га нема у телефонском именику. 

Каже „ево ти мој број, сад знаш мене. За почетак то ти је доста.“ Онда сам отишао у клуб, мислио сам он је заборавио, нисам се јавио раније, а он ме је видео и одмах довео за свој сто. 

Рекох му: „немамо лову ни да платимо улаз, а камоли за пиће“. „Седи ти за мој сто” И тако сам свако вече данима слушао њега и ове друге бендове.

Још један важан сусрет из тог доба био је са Четом Бејкером.

Чета сам стварно знао целог живота. Упознао сам га убрзо пошто сам стигао у Франкфурт. Дошао је да свира у једном клубу недељу дана, и мој пријатељ који ме је тамо довео упознао ме је са њим, а наравно Чет Бејкер је у оно време био број 1. 

И један од мојих идола, слушао сам све његове плоче. И Чет ме онда пита: „Је л’ имаш трубу овде?“ Рекох „имам“. „Па ајд’ да свираш с нама“. Тако ме је сваке вечери звао на сешн да свирам с њим. Од тада је и та прича кад су га новинари питали – шта је чуо на путовањима, шта има у Европи од трубача, а он каже: „Пуно сам их чуо, а има један дечко из Југославије, Душко Гојковић, за мене је то прва труба Европе“. И онда је то био овде наслов у новинама. 

Трубa и комунистички комесари 

На пријемном испиту у Музичкој школи Станковић, певао сам руску песму уз клавир и поменуо им да желим да научим да свирам трубу јер имам тај инструмент код куће и да свирам џез у школском оркестру. 

Директор школе је сумњичаво одмахивао главом због тог џеза, али су ме ипак примили и коначно сам почео да свирам трубу. 

Ниједан комесар није могао да контролише моје импровизације на труби. Џез је слобода.

Неки од великана који су се дружили с њим и свирали су Мајлс Дејвис, Чет Бејкер, Дизи Гилеспи, Џери Малиган, Стен Гец, Сони Ролинс, Ли Кониц, Вуди Херман, Џони Грифин, Мал Волдрон, Фил Вудс, Томи Фланаган, Кени Кларк, Оскар Петифорд, Дјук Џордан, Слајд Хемптон и многи други.

Џез трубач, композитор, аранжер и диригент Душко Гојковић преминуо је у 92. години живота у Минхену.

Отишао је ненаметљиво и тихо, какав је и био. Душкова труба, звучала је префињено, елегантно, снажно и препознатљиво. Ауторски опус који остаје обележиле су бројне композиције, а , први у свету у савремен џез је увео хармонско и ритмичко музичко наслеђе Балкана. 

Извори oko rts , jazzin.rs , blic.rs