Нико тако није био уважен и вољен од народа као патријарх Павле у последњих 220 година. 90 е окупација и наметнуту ратови србима, и храбри пастир Патријарх Павле са својим народом.

Рано је остао без родитеља. Отац Стеван је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и „вратио се кући да умре”.

Тетка га одгајила. Схвативши да је дете „врло слабачко”, тетка га је поштедела сеоских послова и омогућила му да се школује. 

Волео је да пева и у селу, па су га звали „пјевалица“. До 1936. његов брат Душан је постао обућар и оженио се, а Гојко је лета проводио код тетке на селу бавећи се пољопривредним пословима.

У Београд је дошао 1936. године, где је уписао Богословски факултет. На Богословском факултету Ава Јустин Поповић предавао му је Догматику. Ванредно је завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. 

На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски факултет је завршио. У Београду га је затекао и Други светски рат. 

На позив свог школског друга Јелисеја Поповића, који је био игуман манастира Свете Тројице, одлази 1942. у овај овчарско-кабларски манастир где је провео следеће две године рата. У то време његовог брата Душана убиле су усташе.

Током 1944. запослио се као вероучитељ и васпитач у дому за децу избеглу из Босне у Бањи Ковиљачи. Када је децу изводио на реку један дечак је почео да се дави и Гојко је скочио у хладну воду да га спаси. Убрзо се тешко разболео „на плућима“ и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Отишао је у манастир Вујан где је живео изолован од осталих монаха и успео је да се излечи од ове болести. У знак захвалности изрезбарио је и поклонио манастиру дрвени крст са распећем.

Гојко је за свога духовника изабрао јеромонаха Макарија Миловановића. Макарије је тада био стар монах, водио је строг подвижнички живот и био аскета. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. 

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању србског народа на Косову и Метохији. Писао је извештаје Светом синоду о тешком положају Срба и православне цркве на Косову и Метохији. На аутобуској станици у Призрену физички га је напао један Албанац, а било је и других вербалних и физичких напада.

По својој епархији је углавном ишао пешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Где није могао пешке ишао је аутобусом јер епархија није имала ауто, касније је епархија имала један вартбург.[9]

Као епископ-рашко призренски Павле је писао 1969. о више злочина Албанаца, попут пљачке, уништавања цркви, физичких напада на монахиње и каменовања верника које су чинила албанска деца.

За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. Сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду. Церемонију је извршило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона.

Походио је гроб Светога Јована Шангајског 1992. године током своје прве историјске посете Сједињеним Америчким Државама. Архиепископ Јован Шангајски се поклонио његовим моштима као Светоме и појао му тропар. 

Овакво поклоњење једног православног патријарха гробу Архиепископа Јована пресудно је утицало на коначну одлуку Руске Заграничне Цркве о његовој канонизацији.

Свако јутро служио је литургију у Патријаршији и причешћивао се, а свако вече је био на вечерњој служби у Саборној цркви заједно са осталим свештеницима за певницом. Са собом је увек носио Свето писмо и молитвеник. По Београду је ишао градским превозом или пешке. Живео је аскетским животом, сам је шио и крпио одело и ципеле, и обављао остале мајсторске послове у Патријаршији.

Милошевићев терор и Народни патријарх

На Савиндан, патријарх Павле је предводио око пола милиона Београђана у свечаној поворци, пролазећи кроз полицијски кордон. Тешко наоружани припадници Милошевићеве Специјалне полиције, који су 178 дана тукли демонстранте на Тргу Републике и Коларчевој улици, без речи су се разишли пред одлучним патријархом Павлом.

„Уздам се у Бога да ће ове власти отворити очи да престану да злостављају овај напаћени народ“, рекао је патријарх Павле у јавном обраћању 3. фебруара 1997. године.

„Ови догађаји најгоре најављују и зато не престајем очински да се молим и преклињем и огорчени народ, младе и старе, да се уздрже од сваког подстицања нереда, и оне наоружане да буду чувари мира и реда, а не власти, које, трагично за све нас, све дубље тону у незнање шта раде.“

„Било је и биће невоља, било је и биће људи и нељуди. Околности не зависе увек од нас, али од нас зависи да ли ћемо бити људи или нељуди“, рекао је патријарх Павле, бринући се посебно за народ Косова и Метохије, који „поред својих све ређих огњишта чува светиње не само Срба, већ целог просвећеног човечанства“.

„И данас, када се црни облаци надвијају над Косовом и Метохијом, подсећам вас на хришћанску обавезу и љубав према вечним вредностима“, нагласио је патријарх Павле, упозоравајући да голгота србског народа на Косову и Метохији траје вековима и да „то сви виде и знају осим оних који су изабрали да буду слепи за истину и глуви за слух правде“.

„Милиони обичних људи су жртве сиромаштва и глади, док мањи број живи у неограниченом луксузу и плотским задовољствима. 

Многи народи бране своју слободу, стечену трудом и крвљу, од насиља глобалистичког система“, нагласио је патријарх у својој Ускршњој посланици из 2007. године, истичући и упозоравајући на опасност од лажних слобода и демократија и наметања „унапред упакованих и готових решења“. 

„Да сам последњи Србин, пристао бих да нестанем, а да не буде икаквог злочина… 

“Пристао бих на нестанак не само Велике Србије већ и Мале Србије и свих Срба са мном, а не бих пристао на нечовечност и бесчовечност“

једна је од порука патријарха Павла, који својој духовној деци објашњава значење Косовског завета и своју посвећеност Царству Небеском.

Тањуг 1997 год

Патријарха Павла се повремено исповедао светом Тадеју Витовничком до 2000 год.

О молитви 

Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред Њим осећања своје душе. 

Она је уздизање ума и срца Богу; њоме човек узлеће у хорове анђела и постаје учесник њиховог блаженства. Молитва је тамјан најпријатнији Богу, најсигурнији мост за прелаз преко искушења таласа живота, необорива стена свих који верују, мирно пристаниште, Божанска одећа која облачи душу великом добротом и лепотом. 

Молитва је мати свих добрих дела, чуварка чистоте тела (невиности), печат девојаштва, сигурна ограда против свих лукавстава вечитог непријатеља нашег – ђавола. Гони непријатеље именом Христовим, јер јачег од овог средства нема ни на небу ни на земљи. 

Молитва је утврђење света, умилостивљење Бога за грехе, пристаниште које таласи не могу обурвати, просвећење ума, секира очајању, разбијање туге, рађање наде, ублажавање гнева, заступница свих којима се суди, радост оних који су у тамници, спасење онима који гину.

Свети Патријарх Павле